| |
|
|
Iz dana u dan raste broj dece obolele od šećerne bolesti. Prema
podacima Međunarodnog udruženja za diabetes, smatra se se da je u
svetu pola miliona mališana ugroženo ovom bolešću, a da svake godine
oboli novih 70.000. Srbija je samo jedna u nizu mnogih zemalja u
kojima ova bolest kod dece postaje ozbiljan problem. Dečiji
endokrinolog dr Tatjana Milenković, zaposlena na Institutu za
zdravstvenu zaštitu majke i deteta u Beogradu, svakodnevno se
suočava sa mnogobrojim problemima ovih mališana.
Koji su glavni uzročnici diabetesa kod dece?
Diabetes je vrlo heterogena bolest. Potpuno su različiti diabetes
tipa 1 i diabetes tipa 2, a ima i drugih oblika koji su znatno ređi
i koji su jasno genetski determinisani. Zanimljivo je da se uzrok
diabetesa tipa 1 ne zna. Rade se brojna istraživanja da bi se
utvrdila njegova etiologija. Diabetes tip 2 je genetska bolest, kome
doprinose gojaznost, stres i nepravilna ishrana. Kod tipa 1 ima
obolele dece od nekoliko meseci, nekoliko godina, koji nisu imali
nikakav stres niti su se loše hranili, uzrok se ne zna. Sva deca su
u najvećem broju slučajeva bila potpuno zdrava, iz potpuno zdravih
porodica gde niko nema diabetes, niti je bilo ko u porodici ikada
imao diabetes. To je kao „grom iz vedra neba“! Pošto se ne zna
poreklo praktično nema ni prevencije.
Koji su glavni problemi
sa kojima se deca obolela od šećerne bolesti najčešće suočavaju?
Problemi su brojni i različiti. Živimo u doba kada su deca veoma
surova jedno prema drugom. Svakoga dana smo svedoci toga. Ukoliko je
dete malo, roditelji praktično postaju pacijenti. Oni na sebe
preuzimaju čitavu brigu oko deteta i svu odgovornost. Ne može dete
doneti odluku koliko će dobiti insulina, šta će da jede i šta će da
uradi ukoliko mu padne šećer. Ako je dete starije, kada oboli, često
ima vrlo složenu percepciju svega što mu se događa. Mi, nažalost,
još uvek imamo neke seoske, ali i gradske sredine u kojima se bolest
krije. Roditelji smatraju da biti bolestan znači bruku i sramotu.
Pošto roditelji postave stvari tako, onda i dete stiče doživljaj da
je nešto skrivilo, da je manje vredno i onda krije svoj diabetes.
Pokušavamo da kažemo i roditeljima i deci da je vrlo važno da se
bolest ne krije.
Smatrate li da nadležno ministarstvo i država mogu da obezbede
lekove, materijal i uslove za adekvatno lečenje?
Snabdevenost lekova i materijala potrebnih za lečenje diabetesa u
Srbiji je sasvim zadovoljavajuća. Dete ima pravo jednom godišnje da
ide u banju i ima kompletnu zdravstvenu zaštitu, može da dobije na
recepte insulin i neophodne trake za merenje glikemije u krvi i
aparat kao i trake za određivanje glikozurije. Ono što deca kod nas
nemaju, u odnosu na decu sa zapada, jeste dovoljan broj insulinskih
pumpi. U zapadnom svetu je veliki broj dece na insulinskim pumpama i
to značajno može da poboljša kvalitet lečenja obolelog deteta. Kod
nas te pumpe može da dobije mali broj dece i to je realno veliki
problem. Insulinske pumpe su skupe, a mnogo je obolelih.
Kako bi trebalo da izgleda potpuni tim
koji bi omogućio bolji i kvalitetniji rad sa decom?
Kompletan tim za diabetes uvek, sem lekara, podrazumeva i sestru
koja je specijalizovana za diabetes, psihologa, diatetičara i
naravno socijalnog radnika. Ono što se meni čini da je nedovoljno
jeste podrška, u smislu da mi nemamo dovoljno sestara edukatora koje
rade isključivo sa decom obolelom od diabetesa, to je ono što naše
timove razlikuje od lekarskih timova na zapadu. Tamo uvek postoji
psiholog koji radi samo sa jednom grupom, a vrlo često je tu i
socijalni radnik. Mi se trudimo da pomognemo koliko možemo i da
pružimo i psihološku podršku, s obzirom da nemamo psihologa koji
radi samo sa decom.
Ove, kao i prošle godine, Svetski dan borbe protiv diabetesa je
posvećen deci. Novo Nordisk, vodeća kompanija iz Kopenhagena koja
proizvodi materijal i lekove koji omogućavaju kvalitetnije
izlečenje, pokrenula je mnogobrojne akcije. Verujete li da kampanje
ovog tipa mogu delovati preventivno?
Mi imamo vrlo veliki problem. Dete neće da prime u vrtić ukoliko
boluje od diabetesa. Dete u školi ima veliki problem, ne samo sa
drugovima, već i sa nastavnicima koji nemaju razumevanja. Ne puštaju
decu da izadju sa časa, jer imaju veliki šećer i moraju često do wc-a,
nemaju razmuvanja za činjenicu da deca moraju da izmere šećer. U
Srbiji osobe od diabetesa ne mogu da dobiju posao i vrlo često kriju
svoju bolest da bi dobili radno mesto. Cilj mnogobrojih kampanja je
ideja da se u centar terapije stavi bolesnik i da se obolele osobe
integrišu u sistem i ne budu diskriminisane.
Jako je bitno obolele osobe vode normalan život.
Koji je najbolji način da ih u tome ohrabrimo?
Činjenica je da danas i deca i ljudi oboleli od diabetesa mogu da
imaju veoma kvalitetan život. Navela bih jedan primer iz Španije i
njihovog udruženja sportista obolelih od diabetesa, čini mi se da se
zove „Triatlon“, gde su svi španski sportisti oboleli od diabetesa
organizovali maraton. Ako čovek sa diabetesom može da pretrči
četrdeset i dva kilometra i nekoliko stotina metara, onda može i sve
u životu.
|
|
|
|
