Novolet zamena
 
   

DIABETES ZAJEČAR
Društvo za borbu protiv šećerne bolesti "Zaječar"
 

   
           
      | Home | O Udruženju | Pitanja i saveti | Vaša pisma | Kontakt | Donacije | Linkovi | Sadržaj |  
 
 
   

Vaša pisma

     
     
 
  Deset u pola s’lukom
(lični stav o gojaznosti
i dijabetesu kod dece)
Saša Grujović, student FPN
  Praznično raspoloženje. Nova godina je došla i prošla. ,,Dobro se jede”. Sigurno ste poslednjih nedelja bili slavljenik ili gost na nekoj od slava. ,,Tradicija srpske ishrane je oličena u rečenici: ,, samo debelo dete je zdravo dete i ja se u potpunosti slažem” – kaže Sandra majka maloletnog Boška L. (14) dok svom sinu dodaje tanjir prepun slavskih kolača.
Težina ove rečenice leži u činjenici da ne postoji svest o pravilnoj ishrani, da Boško ima više od 80 kilograma i da već 3 godine boluje od diabetesa tipa 2 koji je uzokovan upravo nepravinom ishranom. Ovaj primer je samo jedan u nizu jer podaci pokazuju da iz dana u dan raste broj dece obolele od šećerne bolesti. Prema istraživanju Međunarodnog udruženja za diabetes, predpostavka je da će 2025. ovom bolešću u svetu biti zahvaćeno 300 miliona dece i odraslih. Što se dece tiče, smatra se se da je pola miliona mališana zahvaćeno ovom bolešću, a da svake godine oboli novih 70.000. Srbija je samo jedna u nizu mnogih zemalja u kojima ova bolest kod dece postaje ozbiljan problem. Da li ste se ikada zapitali koliko je to što ste vi ili vaše dete uneli u organizam nezdravo?
Donedavno Evropljani su ismevali Amerikance kao ,,debelu naciju” koja se nezdravo hrani. Medjutim, epidemija gojaznosti se tiho ušunjala i na Stari kontinent. Tako su, svojevremeno, Srbi ismevali Amerikance i Evropljane ali,.sada i nas muči , Loša ishrana. Kod nas je problem što ljudi ne jedu do onog momenta kada prestanu biti gladni, već dok ne postanu siti. Jede se ,,iz fazona”, ,,iz nervoze”, ,,zbog stresa” , ,,iz dosade”. Razloga je mnogo.
U savremenom svetu ovaj problem dobija epidemijske razmere. Gojaznost, posebno ona abdominalnog tipa povezana je sa hipertenzijom, porastom masnoća u cirkulaciji kao i porastom glikemije i pojavom dijabetesa. Da bi se ova negativna pojava sprečila potrebno je promeniti navike i režim ishrane. Najugroženija su, naravno, deca. Pod zdravom ishranom se podrazumeva raznovrsna hrana u količini koja je dovoljna da zadovolji potrebe organizma za energijom i sadrži sve neophodne hranljive materije. Takođe, trebalo bi podsticati i prehrambenu industriju na kvalitet, a loše proizvođače kažnjavati. Na kraju, besmisleno je ljudima, čak iako su svesni da jedu ne kvalitetnu hranu, govoriti šta da jedu ako su cene zdrave hrane previsoke i prosečnom stanovniku nedostupne. Lek za takvo stanje mogao bi da bude u većoj količini zdrave hrane u prodavnicama, po pristupačnim cenama.
Ako ste doneli odluku da počnete da se zdravo hranite to je dovoljno za početak. Bez obzira da li imate novootkriveni dijabetes pa vam je zdrava ishrana vid terapije ili imate suvišne kilograme koje želite da skinete ili jednostavno da ostanete zdravi i vitki, principi su isti.
Da li će neko ovom problemu posvetiti više pažnje ostaje da se vidi. Do tad, …prepušteni ste sami sebi. Uprkos svim upozorenjima stručnjaka da se pređe na zdravu ishranu i smanji unos nezdrave, na TV - u se i dalje reklamiraju preparati za mršavljanje, mnogo ,,turbo”, magičnih tabletica, praćenih samouverenom rečenicom ,,punačke šefice” - ,, Slobodno jedite koliko god želite u vreme slava, potom samo popite jednu tabletu i problem je rešen!”. Ne verujte skupim šarenolikim reklamama i ako ste ,,u žurbi” utolite glad jabukom umesto ,,deset u pola s lukom”. Debelo dete nije zdravo dete.
 
     
     
 
  Otvoreno pismo
prof. Saše Živića
direktorki Fonda zdravstva
  Poštovana gospođo Vukajlović,
Sa interesovanjem pratim Vašu kampanju protiv inovativnih načina lečenja dijabetesa koju kao član Republičke stručne komisije za zdravstvenu zaštitu žena, dece i omladine smatram štetnom po javno zdravlje.
Prividne uštede koje ovim obezbedjujete u budžetu Zavoda sa kamatama će stići na naplatu onda kada za nekoliko godina rizične grupe dijabetičara počnu sa komplikacijama, što će nositi ne samo ličnu tragediju pojedincu, nego i šire društvene i socijalne implikacije.
Ovim Vas dopisom obaveštavam da ću i dalje nastaviti da radim u skladu sa mojim najboljim znanjem i moralom, bez obzira na priprećene kaznene odredbe iz člana 240 Zakona o zdravstvenom osiguranju. Mnogo pre nego Vama i Zavodu zakleo sam se Hipokratu govoreći pre 23 godine da ću „svoje propise odrediti po svojim silama i znanju, na korist bolesnika koje ću štiti od svega što bi im moglo škoditi ili naneti nepravdu“.
Nikome, pa ni Vama, nedam za pravo da pacijente i zdravstvo Srbije volite više od mene. Od mene ga ne morate štiti. Skoro četvrt veka (čini mi se) požrtvovanog rada u struci, stotine i stotine dece sa dijabetesom koji danas imaju svoju decu, a ovi svoju decu, moje su životno delo kojim se neizmerno ponosim. Svako od njih ima broj mog mobilnog telefona - ponosan sam i na tu činjenicu! Dnevno obavim na desetine razgovora – znam kako se leče, šta jedu, kada se zaljubljuju - idem na njihove svadbe, radujem se njihovim uspesima na fakultetima... Nikada neću pristati da ih ugrožavam lečeći ih toliko loše da „imaju jednu hipoglikemiju nedeljno, od kojih su tri tokom šest meseci verifikovane laboratorijski“?! Uzgred, nosim se mišlju da Vam pošaljem mog pacijenta Andrejić Igora iz Guševca, sela najbliže do Manojlice a dovoljno daleko od Svrljiga da se do njega brdskim putevima zimi ikako stigne – njemu objasnite kako da dokaže svoje hipoglikemije i počne da se leči analozima!
Ovu „napomenu iz Liste A lekova“ smatram direktnim ugrožavanjem prava pacijenata, njihovog osnovnog prava na život! Ovu „napomenu“ smatram najtežom vrstom diskriminacije prema onima koje je bolest ionako teško diskriminisala. Uveravam Vas da ovakve birokratske restrikcije nisu u skladu sa Milenijumskim ciljevima UN, Deklaracijom SZO o zdravlju stanovništva sveta, Evropskom strategijom SZO „Regionalno zdravlje – 21 cilj za 21.vek“, kao ni u skladu sa Evropskom strategijom za zdravlje i razvoj dece i mladih SZO.
Oboriti ovakav „Pravilnik“ biće lagan posao i za pravnike početnike – ovakvu diskriminaciju sankcionisaće bez dileme mnoge institucije – od našeg Ustavnog suda do Medjunarodnog suda pravde u Strazburu.
To što Vi i ja zajednički žudimo da udjemo u Evropu, danas nisam mogao da objasnim najboljem studentu niškog Biološkog fakulteta, Višnji Madić. Ovaj insulin zavisni dijabetičar, kome su nakon dve godine terapije uplašeni lekari odbili da propišu analoge, plačnim glasom me je molio za pozajmicu – analoge makar za dva meseca... Dovoljno, kaže, dok ona ne pobegne u Evropu - pošto Evropa - smatra Višnja, nikada neće doći u ovo vazda nesrećno parče sveta...
U ime Višnji, stotine njih čiju Vam dokumentaciju spremam, obaveštavam Vas da ću nastaviti da se borim da se pacijenti leče onako kako se danas leče u Evropi. Kada sam se pre 12 godina javno oglasio protestvujući što se tada superiorni humani insulini zamenjuju uveženim kineskim – oponirajući tadašnjem ministru zdravlja da su po kvalitetu isti - mislio sam da nikada više neće biti potrebe da tako nešto radim. Očigledno, u Srbiji istorija nije omiljena učiteljica.
Obaveza kao člana rečene Republičke stručne komisije za zdravstvenu zaštitu žena, dece i omladine je i da “iniciram aktivnosti na izradi, implementaciji, monitoringu i evaluaciji svih nacionalnih strategija, programa i akcionih planova, kao i vodiča dobre prakse u ovoj oblasti zdravstvene zaštite”. To već činim delujući kroz javnost, u kontaktu sa kolegama profesorima endokrinolozima (čije se izjave često nedovoljno korektno prenose), komunicirajući sa udruženjima dijabetičara, različitim nevladinim organizacijama ali i farmaceutskim firmama koje insuline proizvode, a čija obaveza nije isključivo profit već i unapredjenje javnog zdravlja. To se, draga direktorka, u Evropi zove “socijalno odgovornim poslovanjem”.
Ako po parama ne možemo da se merimo sa Zapadom, onda hajde barem po principima – tamo vodiči dobre prakse ostavljaju LEKARIMA da odluče koja vrsta insulina za pacijenta jeste najprikladnija, u skladu sa svojim najboljim znanjima. Srbija ne veruje lekarima, više ceni znanja inspektora Zavoda koji ovih dana rade prekovremeno.
Razumem da je danas jako teško verovati da se nešto radi iz ubedjenja, pa Vam ostavljam na volju da slobodno tumačite ovo moje pismo. Jako bih želeo da u njemu pronadjete samo iskreno nastojanje da se mladi sa dijabetesom leče bolje – Vašu odgovornost vidim upravo u tome da planirajući budžet Zavoda za sledeću godinu tako nešto omogućite.
Ako to učinite smatraću Vas najvećim prijateljem.
S poštovanjem,
prof. dr sci Saša Živić, pedijatar endokrinolog
     
     
 
  Pismo prof Živića
kao reakcija na pismo direktorke Fonda zdravstva upućeno lekarima


Poslednjih desetak dana lekari u Srbiji jako su uznemireni pismom koje im je uputila direktorka Fonda zdravstva. Prof dr Saša Živić uputio je pismo dnevniku ’’Danas’’ a pošto je pismo otvoreno i našem Web Site-u.
  Da je Srbija zemlja čuda i da je u njoj sve moguće, svedoče i sledeći redovi.
Bliži se “Svetski dan dijabetesa” (14. novembar), dan kada se globalno brine o unapređenju lečenja ove ozbiljne bolesti. U dane kada premijer Gordon Braun u Parlamentu odgovara na pitanje šta britanska Vlada radi na poboljšanju lečenja dece sa dijabetesom, naša Vlada intenzivno brine o Krkobabiću, a meni stiže “pismo upozorenja” Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje sa potpisom direktorke Svetlane Vukajlović. Na žalost, nisam jedini koga Direktor imperativnim tonom obaveštava o “zloupotrebi” propisivanja novih insulina, takozvanih insulinskih analoga – ovo pismo kao bauk kruži Srbijom.
U ovom ždanovljevskom cirkularu gospodja Svetlana Vukajlović žali što Zavod troši 400 miliona dinara godišnje više (vrednost nekoliko žirafa ZOO vrtova) za nabavku superiornih insulinskih analoga – onih koji će svim dijabetičarima u Srbiji dramatično uvećati šansu da dožive starost bez komplikacija! Dok u Skandinaviji više nema humanih insulina već su svi pacijenti na insulinskim analozima (a u Britaniji “samo” 75% njih), direktor Vukajlović piše “kako je uočen konstantni rast propisivanja insulinskih analoga, u pojedinim filijalama čak do 30%”!? I još objašnjava kako je danas, na kraju 2008. godine u Srbiji “ogroman pomak što su 40 jedinični insulini u bočicama promenjeni u 100 jedinične”!? Ako negde “život ne može da čeka”, onda je to upravo ovde – omogućiti najbolje lečenje najteže obolelim onako kako se to čini u Evropi u koju se dnevno zaklinjemo, najvažniji je zadatak svake, pa i ove “socijalno odgovorne vlasti”. Čak i komšijska Hrvatska, duplo manja od Srbije, duplo više izdvaja za insuline!
Da bi ovo pismo poprimilo konotacije stručnog, gospođa Vukajlović se poziva na nepostojeće ili zastarele reference. Nije tačno da Nacionalni vodič dobre prakse preporučuje korišćenje pre svega humanih insulina – on 2002. godine govori (strana 15) da su “analozi insulini čija je kinetika delovanja optimalnija od odgovarajućih preparata humanih insulina”. Takodje nije tačno da Nacionalni institut za zdravlje Velike Britanije tvrdi da analozi “nemaju nikakve prednosti i koristi” – upravo suprotno - narečeni britanski vodič NICE broj 15 iz jula 2004. godine implicitno kaže da se “analozi preporučuju kao terapijska opcija za ljude sa tipom 1 dijabetesa”!
Kao pedijatar endokrinolog, profesor Medicinskog fakulteta sa 22 godine staža u struci nemam nameru da ulazim u stručnu raspravu sa direktorom Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Ovim samo hoću da ohrabrim moje i sve ostale pacijente sa dijabetesom u Srbiji da se bore za svoje pravo da se optimalno leče, da žive bolje i zadovoljnije, sa mnogo manje strepnji da sutra ugroze vid ili dođu do dijalize. Ovim samo hoću da kažem svim udruženjima dijabetičara da imaju pravo, da ne dozvole da se danas deca dijabetičari odlukama uplašenih lekara (Vukajlović u pismu upozorava na kaznene odredbe “definisane članom 240 Zakona o zdravstvenom osiguranju") sa analoga vraćaju na humane insuline. Nisu deca sa dijabetesom zadužena da rešavaju probleme zdravstva koje je u svojim ključnim segmentima ostalo potpuno isto kao u doba ministra Bojića – nepromenjeni sistemi zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja i do ekstrema centralizovanog medicinskog snabdevanja očigledno uzimaju svoj danak!
Dodatni tragicizam ovoj birokratskoj paskvili daje i tvrdnja da se “razlika u ceni terapije analozima i humanim insulinima može upotrebiti mnogo bolje”, između ostalog i na “poboljšanje uslova rada ili plata zaposlenih”!?
Ovim oslobađam obaveze Zavod da mi na ovakav način povećava platu.
I da ovo moje “pismo” završim citatom sa kraja pisma direktorke Vukajlović: “svrha ove informacije nije da gradimo međusobne odnose na sistemu kažnjavanja, već na sistemu međusobnog razumevanja i saradnje”.

prof. dr sci Saša Živić, pedijatar endokrinolog
     
     
 
      Informacije o Berlithionu

Tražeći podatke o Berlithionu, na Googlu, otvorio mi se Vaš sajt, na kome je dat podatak da je 27.08.06 godine, u Beogradu, održano predavanje na ovu temu. Molim Vas da me uputite ako tekst tog predavanja postoji negde u arhivi Vašeg sajta ili se na nekom drugom mestu mogu o tome informisati..
Zahvaljujem unapred, R. K. penzioner

Poštovani gospodine,
Nažalost nisam postavio na sajt predavanja sa tog sastanka ali obećavam da ću prvom prilikom zamoliti prof Apostolskog da svoje viđenje ovog problema prikaže na ovom sajtu. Do tada možete pročitati jako lep tekst doc dr Teodore Beljić koji je objavila u časopisu Partner, 2006, volumen 3-4. Naći čete ga na Web Site: www.diabetea.net. Link vam je sa desne strane i samo pratite uputstva.
Prim dr Miodrag Đorđević
     
     
 
      Poštovani dr Đorđević,

Pošto sam detaljno iščitala Vaš interesantan i veoma iscrpan sajt, kao i objašnjenje najaktulenijih studija ACCORD i ADVANCE, imala sam potrebu da Vaš mali komentar u vezi ADVANCE studije samo malo dopunim.
Zahvaljujem na podsećanju (tj. maloj reklami) da je SU gliklazid proizvod kuce SERVIER, ali su u studiji kao sto znate (a ovi su rezultati objavljeni u septembru na ESC u Becu) primarno praćeni uticaji antihipertenzivne terapije na razvoj makro- i mikro- vaskularnih komplikacija kod dijabetičara tipa 2. Pacijenti su dobijali na postojeću terapiju (>75% imaju već terapiju za hipertenziju, >60% dobija statin, glikoregulisani Diaprel-om MR) fiksnu kombinaciju perindopril + indapamid, koji su takođe proizvodi kompanije SERVIER, i gde su dobijeni izuzetni rezultati nakon praćenja od nepunih 5 godina. Smanjenje totalnog mortaliteta od 14%, CV smrti za 18%, totalnih koronarnih događaja za 14%, bubrežnih događaja i mikroalbuminurije za 21% itd.

(Deo pisma sa ličnim porukama nije objavljen)

Puno pozdrava,
Mr ph. Jelena Nikolić
Les Laboratoires Servier
11080 Beograd
     
     
 
      Poštovani doktore,
Obraćala sam Vam se početkom godine za savet u vezi promene na stopalu (peti) kod starije nepokretne osobe (89 godina) sa dijagnozom dijabetske polineuropatije. U pitanju je bio dekubitus koji je saniran za nešto manje od tri meseca. Možda će nekome značiti savet. Koristila Hepalpan mast za tvrđi deo kože, a Fibrolan za tanku kožu. Stopala postavljena u unutrašnje gume od kolica odgovarajućeg prečnika, kako pete ne bi dodirivale postelju. Inače već nekoliko godina nosi specijalne čarape za dijabetičare, a veoma je disciplinovan u vezi ishrane i lekova. Nekoliko meseci je sve bilo u redu, s obzirom na njegove godine, 9 godina nepokretnosti i ostale bolesti.
Nažalost, ponovo se pojavio dekubitus na obe pete, ali sa strane, pošto se bolesnik na neki način ipak oslanjao na njih. Jedan je brzo saniran, a drugi se otvorio, pa je u toku previjanje. Izgleda da treba postaviti i jastučiće ispod listova i nekako fiksirati stopala da sve vreme vise u vazduhu, što nije lako.
S poštovanjem, G. Š.

Poštovana gospođo,
Za svaku hvalu je uspeh vaše nege. Jedna od mojih opsesija u vezi sa dijabetesom je formiranje ambulanti za dijabetesno stopalo i prevencija ranim otkrivanjem osoba sa rizikom. Nadam se da ću uspeti u toku ove godine da u svojoj ambulanti započnem deo te priče. Za sada je cilj da sve naše bolesnike pregledamo bosonoge bar jednom godišnje a u toku naredne godine planira se rutinsko praćenje monofilamentom (njime se otkriva oštećenje u perifernom senzibilitetu). Vas savetujem, ako to već niste i sami primetili, da pročitate kurs o prevenciji i lečenju dekukbitusa koji je napravio neurolog iz Zaječara dr Emil Vlajić, a postavljen je na Web site Zdravstvenog centra u Zaječaru.

S poštovanjem,
Prim mr sc dr Miodrag Đorđević
     
     
 
      Poštovani dr. Đorđeviću,
Zahvaljujem na odgovoru i savetima. Nadam se da će značiti i drugima koji imaju sličan problem, jer nepokretnost bolesnika onemogućava posete lekarima. Možda će neko reći da je pacijent veoma star čovek, ali on je bistrog uma, sve ga interesuje, sam jede i brije se, izlazi napolje u kolicima kad je lepo vreme i disciplinovan je. Nažalost nije bio disciplinovan kad je hrana u pitanju ranije, a kada je konstatovana dijabetska polineuropatija uzrokovana latentnim šećerom, već je padao i ubrzo nije mogao da hoda. Preporučujem svima da blagovremeno, kod prvih simptoma, a kod njega je to bila slaba osetljivost stopala kao da hoda po jastučićima, posete lekara.
S poštovanjem,
G.Š. (ime i prezime poznati administratoru)

Poštovana gospođo,
Vaše prethodno pitanje kao i ovo pismo aktuelizuju pitanje kvaliteta života. Kad se dostigne određen nivo u pružanju zdravstvene zaštite potrebno je razmišljati kako sve to utiče na kvalitet života naših bolesnika. Ponekad osobe, za koje svi pomisle da su jako lošem stanju, vode vrlo bogat i sadržajan život i svaki naš terapijski postupak i savet mora uzimati u obzir kako to utiče na kvalitet života.
Prim mr sc dr Miodrag Đorđević

     
     
 
      ČIME ĆU SE PONOSITI ZA PETNAEST GODINA
Jelena Jelenković, učenik trećeg razreda Gimnazije u Zaječaru


Bavite se poslom koji volite, kraj vas je osoba koja Vam život čini lepšim, i povrh svega ste zdravi, da li je potrebno još nešto da bi Vam život bio savršen? Ne, mislim da je ovo dovoljno, mislim da su ovo sasvim dovoljni razlozi da budete ponosni na sebe jer ste uspeli u životu. Nadam se da ću jednog dana i ja izgovoriti rečenicu tipa: ,,Ponosim se sobom! Obezbedila sam sebi savršen život!''
Za petnaest godina biću odrasla osoba, žena od trideset dve godine, imaću za sobom ostavljene godine i godine uloženog rada, truda koji će tada kulminirati i dokazati da nije bio uzaludan, da sati provedeni kraj knjige nisu beznačajno potrošeni. Možda bi neko rekao da je ovo maštarija, ali ne, ja verujem da nije tako, verujem da ću uspeti u životu i postati odličan stručnjak u poslu kojim se bavim. A baviću se najhumanijim i najplemenitijim poslom koji postoji, biću lekar, endokrinolog. Pomagaću dijabetičarima da se izbore sa ovom bolešću, lečiću ih, davaću im savete, biću im moralna podrška, i što je najvažnije trudiću se, ne samo da im produžim život, već da im omogućim da vode kvalitetan život.
Mnogi dijabetičari kriju da boluju od ove bolesti da bi sprečili sažaljevanje, diskriminaciju iz društva. Ja znam da je to pogrešno i zato ću se, kao lekar, svim snagama truditi da im pomognem da shvate da su oni zapravo zdrave osobe, i da mogu voditi život sličan životu ostalih zdravih ljudi, da ne smeju da dozvole da kompleksni karakter šećerne bolesti utiče na kvalitet njihovog života. Pored toga što ću ih lečiti, pokušaću i da ih posavetujem, kako njih, tako i njihove porodice, jer u mnogim slučajevima dijabetesni bolesnik umire iz razloga zato što najbliže osobe nisu odreagovale na adekvatan način. Iako to, možda, deluje nerealno, uz pomoć stručnjaka mogla bih stvoriti savetovalište za dijabetičare u kome bi se oni, kao i njihovi najbliži, mogli upoznati sa ovom bolešću. Rođaci, odnosno ukućani dijabetesnog bolesnika, mogli bi u savetovalištu da dobiju objašnjenja na mnoga pitanja koja ih zanimaju a do čijih odgovora nije lako doći. O tome kako da se ponašaju prema obolelom, kako da ga podrže i izvuku iz depresije u koju je, možda, upao, i što je najvažnije kako da reaguju kada padne u komu, ili kada nastupi hipoglikemijska kriza. Jedan pogrešan potez, nedovoljno informisane osobe, može dovesti do smrtonosnog ishoda i iz tog razloga je veoma bitno da ljudi iz bliske okoline pacijenta budu detaljno upućeni o šećernoj bolesti. Mislim da je ovakvo savetovalište neophodno i nadam se da ću za petnaest godina biti u mogućnosti da oformim tim stručnjaka uz čiju pomoć ću, ne samo lečiti pacijente, već im pružiti adekvatno znanje koje je neophodno kako bi se borili protiv ove bolesti. Nedovoljno je da dijetetičar prepiše odgovarajuću dijetu, lekar uspostavi dijagnozu, medicinska sestra da injekciju, svakom pacijentu treba posvetiti malo više pažnje međutim to je u bolnici neizvodljivo zbog velikog broja pacijenata, tako da bi savetovalište bilo idealno za ovako nešto.
Dijabetes melitus je oboljenje koje može dobiti svaka zdrava osoba čija je ishrana nepravilna a fizička aktivnost nedovoljna. Iz tog razloga pokušala bih da oformim tim stručnjaka, edukatora koji će mladima prenositi osnovna znanja o šećernoj bolesti. Deca sve više nepravilno žive, unose dosta kaloričnu hranu, i svo svoje vreme provode kraj računara, nisu svesni da su to dva najveća uzročnika šećerne bolesti. Edukatori iz savetovališta bi im na časovima objasnili uzroke šećerne bolesti, kako je fizička aktivnost veoma važna i da trideset minuta aktivnosti smanjuje rizik od nastanka dijabetesa za pedeset posto. Pri tom bih im dala dosta podataka i iznela mnogobrojne argumente koji će uticati da mlada populacija promeni dotadašnje navike, na taj način bih opovrgnula teoriju da je dijabetes oboljenje savremenog čoveka, da poprima oblike epidemije i da je stečeni šećer sve više prisutan u našem životu. Jer bi deca posle edukacije najverovatnije smanjila unošenje visoko kalorične brze hrane, i malo više vremena posvetila aktivnostima na svežem vazduhu, time bi se broj dijabetičara u budućnosti znatno smanjio. A ljudima koji su genetski osuđeni na ovu bolest pokušala bih omogućiti što normalniji život. To danas nije ni malo jednostavno jer je u prodavnicama veoma malo zastupljena hrana za dijabetičare, a restorana gotovo i da nema, iz tog razloga pokušala bih da stupim u kontakt sa svetskim organizacijama za borbu protiv dijabetesa koji bi donacijama omogućili otvaranje restorana i u našoj zemlji. U njima bi se spremala hrana prepisana od strane dijetetičara, savetnici edukatori bi obučili osoblje koje će raditi u restoranima kako bi mogli adekvatno da odreaguju ako neki gost zapadne u hipoglikemijsku krizu. Takođe bih od tih donacija pokušala da opremim prodavnice sa namrnicama bez šećera koje bi bile sličnih cena ostalim namirnicama, i bile pristupačne šećernim bolesnicima. Sav prihod iz restorana i od namirnica bio bi namenjen za kupovinu što savremenijih aparata, glikomera i ostalih osavremenjenih sredstava koja bi dosta olakšala lečenje. Postoji mnogo savremenih glukomera, insulinskih pumpi koje su, nažalost, nepristupačne većini dijabetičara zbog visokih cena, tako da bi od prihoda iz prodavnica ili donacija novčano pomogla bolesnicima koji nisu u stanju da obezbede sebi neophodne aparate. Mislim da bih im tako dosta olakšala lečenje jer su savremeni aparati mnogo jednostavniji za korišćenje i mnogo efikasniji, ujedno bih im makar malo olakšala život poštedivši ih sekiracije zbog nemaštine i nemogućnosti savremenog lečenja.
Osnivanje jedne ustanove u kojoj se nalazi savetovalište za dijabetičare, edukativni tim, koji u saradnji sa Ministarstvom prosvete, obučava školarce o šećernoj bolesti, i koja je u kontaktu sa ogromnim svetskim organizacijama, nije ni malo jednostavno. Zahteva mnogo znanja, truda, požrtvovanja. Nadam se da ću se za petnaest godina imati to znanje i biti dovoljno ambiciozna da oformim tim stručnjaka koji će se zajedno sa mnom boriti protiv dijabetesa melitusa, da ću imati dovoljno snage da stvorim savetovalište u kome će se pacijentima posvećivati pažnja i iz koga će oni izlaziti samouvereni i ubeđeni da se sa lakoćom mogu izboriti protiv ove bolesti. Preko savetovališta stupila bih u kontakt i sa svetskim udruženjima za borbu protiv dijabetesa, uz njihovu pomoć mogla bih da plasiram restorane sa zdravom hranom, prodavnice sa namirnicama bez šećera, i sigurno bih dobila savremene aparate za opremanje bolnica. Kada bih sve ovo uradila dosta bih pomogla dijabetičarima, ali to nije dovoljno. Šta je sa onim ljudima koji nezdravo žive i nisu svesni da će se jednog dana kajati zbog toga, šta je sa onom decom koja ne jedu zdravo i ne bave se fizičkom aktivnošću? Oni ne znaju da su svojim načinom života postali potencijalni dobitnici šećerne bolesti. Iz tog razloga pokušala bih preko Ministarstva prosvete da vratim čas zdravstvene zaštite u školama jer je preko potreban mladim naraštajima. Profesori, odnosno edukatori, bi deci pričali, ne samo o šećernoj bolesti, već i o drugim bolestima koje su uzele maha poslednjih godina baš zbog nezdravog življenja.
Tek kada formiram jednu ovakvu instituciju mogu reći sebi:,,Ostvarila si svoju zamisao, ponosim se tobom!!!''
     
     
 
             
                   
 
 
      | Home | O Udruženju | Pitanja i saveti | Kontakt | Donacije | Linkovi | Sadržaj |  
                   
  (C) Copyright 2006-2012. Udruženje za borbu protiv šećerne bolesti Zaječar.       Developed by Infotrend